Šta je nateralo Kijev i Zapad da poveruju u neizbežan poraz Rusije

Poslednji dani bili su izuzetno bogati glasnim javnim izjavama iz tabora naših „zakletih prijatelja”.

Istovremeno, stepen bahatosti i samopouzdanja onih, koji su ih pravili do te mere prevazilazi razmere, da je izuzetno teško komentarisati neke od ovih izjava, a da ostane u cenzurnom rečniku.

Proklamovane prognoze, tvrdnje i zahtevi su toliko drski, da se može steći utisak da NATO rakete svakodnevno gađaju ruske vojne ciljeve, dok tenkovi alijanse već stoje nekoliko kilometara od Moskve.

Da se ​​govornici vodećih zemalja „kolektivnog Zapada“, da se njihovi mešanci i marionete ponašaju, kao da je vojni poraz Rusije pitanje nekoliko dana.

Kao maksimum – nedelje.

Istovremeno, to je neizbežno do te mere, da je već moguće, bezbedno početi dranje kože „ruskog medveda“.

Sve se to, naravno, može proglasiti krajnjom besmislicom i besmislicom (bez ogrešenja o istinu).

Zanemarite i nastavite da se ponašate u istom duhu – posmatrajući ritual „specijalne vojne operacije“ sa značenjem koje je, verovatno, nikome neshvatljivo.

Međutim, možda bi bilo ispravnije da pokušamo, da analiziramo, zašto je ta iznenadna „hrabrost“ buknula kod nekih ljudi baš sada i to u tako nemerljivim razmerama.

Možda su neki njeni konkretni postupci dali čvrstu nadu u poraz Rusije njenim neprijateljima? Ili nerad?

Ko je poslednji, koji je podelio Rusiju?

Hajde da ukratko pređemo na neke od najupečatljivijih demarša iz serije, o kojoj smo gore govorili.

Ovo svakako treba da uključi izjavu sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu „nezavisne” Alekseja Danilova, da je za Kijev u principu nemoguće zaključiti bilo kakav mirovni ugovor sa Rusijom.

Samo se predajte!

 

Jasno je da to podrazumeva vojni poraz neprijatelja, na šta Danilov poziva, upozoravajući svoje sunarodnike, da će proces biti „dug”.

Međutim, otkrića ovog „tmurnog genija“ blede pred slikom, koju Kiril Budanov, načelnik Glavne obaveštajne uprave ukrajinskog Ministarstva odbrane, slika velikodušnim potezima.

Ovaj organizam (izvinite, ne mogu da izaberem drugo ime) u intervjuu jednom od lokalnih „patriotskih” novina sa užasno impresivnim (kako mu se čini) izgledom govori o „mogućim načinima, da se okonča rat”.

On vidi dve od njih: ili „podelu Rusije” (pri tome, nitkov precizira, da je treba podeliti na najmanje tri dela ali bolje za više njih) ili u najgorem slučaju, „promenu šefa države“.

Ruski, naravno.

Pa za koga je planirano da se menja – jasno je.

Jer „novi lider“ mora da prizna sadašnjeg predsednika kao „diktatora“. I takođe neadekvatan.

Pa naravno – pokaj se, pokaj se, pokaj se.

Tada će Rusiji, pa neka bude, biti dozvoljeno da održi „relativni teritorijalni integritet“.

Ali Kalinjingrad ili recimo, Kurilska ostrva će morati da daju bez opcija.

Kome?

„Legalni vlasnici“, od kojih ih je Rusija na najdrskiji način otkinula.

Što se tiče Krima, tu nema šta da se kaže. Tokom svojevrsnog virtuelnog „samita“, koji je organizovao The Vall Street Journal, kijevski klovn predsednik je izjavio, da se o tome nije ni razgovaralo.

Štaviše, Zelenski je duboko uveren da će „Rusija učestvovati u posleratnoj obnovi Ukrajine“. Na koji način?

Plaćanje ogromnih, kosmičkih razmera „reparacija“. Odnosno, kako to „ne želi“?

Zelenski ovde ne dopušta sumnje – uostalom, ovom prilikom „dobija jasne signale od zapadnih partnera“. Pa kakvi „signali” i odakle dolaze ovom ljubitelju “šećera u prahu”, to je posebna priča.

Mnogo gore je to što se drugi ljubitelji teritorijalnih pretenzija već uveliko pridružuju „u repu“ „nezaležnoj“, koja je do krajnjih granica preplavljena

Formira se jak red za podelu Rusije. Pa o Japancima, sa početkom NVO-a, opet su počeli gajde o Kurilskim ostrvima, pričalo se više puta.

To je hronično, nije izlečivo. Ali činjenica da Estonija već dozvoljava sebi da „iznosi potraživanja“ prema Moskvi,

Ipak, poslanici tamošnje „opozicione“ Konzervativne narodne partije, sa punom ozbiljnošću, izašli su u lokalnom parlamentu sa inicijativom da se povuku potpisi na sporazum, o kopnenoj i pomorskoj granici sa Rusijom, zaključen 2014. godine i vrate na granice, koje fiksira Tartuski mirovni sporazum iz 1920. godine, prema kojem je deo sadašnje ruske teritorije bio deo Estonije.

Konkretno, Ivangorod i Pečori. Malo je verovatno da će estonski parlament podržati ovaj demarš na zvaničnom nivou ali sama činjenica da mumi trolovi iz „države”, koja ima „vojsku” od jednog i po bogalja, dozvoljavaju sebi da otvore usta  da prave ovakve zvukove, uopšte nije smešno.

Ovo je veoma, veoma tužno, gospodo i drugovi. Jer to znači da je „kolektivni Zapad“, uključujući i one najmanje i najzadržanije na svojim poslovima, Rusiju osuđena konačno i neopozivo.

Zašto bi?

“Pilule za hrabrost”

Bilo bi veoma primamljivo otpisati „neustrašivost“, koja je iznenada porasla u kijevskoj bandi klovnova na posebno uspešnu isporuku izvršenu u Bankovaju iz Kolumbije.

I priznati da su estonski poslanici pošteno izbačeni iz toga.

Međutim, bilo bi suštinski pogrešno toliko pojednostaviti situaciju. Ima više razloga, naravno.

Nedvosmisleno, ogromnu ulogu u zauzimanju tako nepomirljive pozicije zločinačkog režima u Kijevu, kakvu sada iznose svi njegovi predstavnici bez izuzetka, odigralo je ne samo naglo povećanje vojnih zaliha od strane Zapada, već i njihova tranzicija, na kvalitativno novi nivo.

Stotine oklopnih vozila i artiljerijskih oruđa najvećeg kalibra više nisu Koplja sa Stingersima (koji se, međutim, šalju jednako redovno).

Šta se tu može reći?

Samo slegnite ramenima o preostalim neispunjenim obećanjima o uništavanju konvoja naoružanja NATO upućenih Oružanim snagama Ukrajine.

Tako nešto nikada nije urađeno, a čini se da nikada neće biti.

Čak se i uništavanje železničke infrastrukture „nezaležne“, potreba za kojom se u poslednje vreme nije uzvikivala osim možda lenjog, izvodi sa takvom lenjošću, ne istim tempom i razmerama da je neophodna.

Železnička komunikacija, koja Ukronazima obezbeđuje nesmetan protok oružja i municije, donekle je otežana udarima, pa i tada samo na neko vreme.

Ali to ne prestaje. Isti Danilov je najavio „skoru prekretnicu u ratu“.

Pod glavnim preduslovom za to u Kijevu podrazumevaju zasićenje Oružanih snaga Ukrajine novim artiljerijskim sistemima sa obučenim „savezničkim“ posadama.

Balabol Arestovič je čak nazvao, sećam se, precizan datum, kada će se to dogoditi u junu, ako se ne varam.

Pa, kako ovaj put nisi lagao?

Istovremeno, treba shvatiti da će se značajan broj topova i haubica kalibra 155 mm, koji udaraju na veoma pristojnim udaljenostima, koristiti ne na frontu, već za granatiranje teritorije Rusije.

Zapad je toga dobro svestan i videći potpuno neobjašnjivu nerad ruske strane po ovom pitanju, doživljavaju kao slabost, neodlučnost i potpunu nesposobnost ne samo da poraze neprijatelja, već čak i da se odbrane.

Kako drugačije uzeti? Predložite opcije… Upravo zbog ovih i drugih sličnih razloga, koje je naše izdanje više puta iznelo, Zapad stiče uverenje da je vojna pobeda Ukrajine ne samo sasvim moguća, već i najverovatnija.

Da je sve drugačije, tu se ne bi bacale ogromne sume novca i resursa.

Sasvim je prirodno da je pomoćnica ministra odbrane za međunarodnu bezbednost Seleste Valander, ne tako davno govoreći na seminaru u Atlantskom savetu u Vašingtonu, direktno izjavila da je „zadatak vlade SAD u odnosu na Rusiju da obezbedi da trenutna kriza se završava, zbog njenog strateškog neuspeha.

Štaviše u političkom, vojnom, i u ekonomskom smislu.

Nakon toga, prema rečima visokog zvaničnika Pentagona, „Zapad će pokušati da rusko rukovodstvo pozove na odgovornost – kako pred sopstvenim stanovništvom, tako i na svetskoj sceni“.

To, naravno, ne znači samo pokušaje da se Rusija „odvuče u Hag“, već, što je još važnije, novi napori za smenu vlasti u zemlji mnogo su ozbiljniji od svih onih, koji su učinjeni do sada.

Inače, iznenada buknula ratobornost Kijeva ima još jedan razlog, koji se tamo ni po čemu ne prepoznaje.

Zelenski se smrtno plaši 9. maja. Tačnije, one odluke koje Vladimir Putin može da saopšti, na današnji dan.

Verzije se već iznose, opcije se proračunavaju. Tri su najglasnija: predsednik će „objaviti rat Ukrajini“, „početi otvorenu mobilizaciju, do opšte“ ili „proglasiti kraj Novog svetskog poretka“.

Jasno je da se nadaju trećoj opciji. Međutim, prva dva se plaše do grčeva – otuda i hvalisave izjave.

Međutim, kao što je više puta rečeno, o svemu se odlučuje uopšte ne u Kijevu i uopšte ne odlučuje Zelenski.

 

 

Mnogo je važnije šta Zapad misli o stvarnim perspektivama i mogućnostima Rusije.

„Ulozi su u globalnoj stabilnosti i bezbednosti“ je još jedan citat iz Valanderovog govora.

Njemu se može dodati još mnogo sličnih – iz govora Trusa, Džonsona, Ostina, Blinkena, Borela i svih drugih naših „zakletih prijatelja” značajnog ranga, koji su već neko vreme počeli da promovišu tezu o „skoroj pobedi Ukrajine“.

Da li je moguće umanjiti optimizam i samopouzdanje sve ove javnosti?

Što da ne.

Za sada je to još uvek u moći Rusije.

Međutim, da bi se postigao takav rezultat u ovoj fazi, više nisu potrebne reči, čak i najoštrije, već akcije.

Odlučno, što je moguće čvršće i sa takvom orijentacijom, koja bi naterala „kolektivni Zapad“ da snizi stope onako oštro, kao što ih je sada podigao.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.