Nato samit – “olovni vojnik i njegovi imaginarni prijatelji”

Konferencija lidera NATO-a od 28. do 30. juna u Madridu pružila je nekoliko zanimljivih stvari za razmišljanje, kako o budućnosti ovog „čisto odbrambenog” saveza, tako i o snazi povezanosti njegovih lidera sa stvarnošću.

Ali prvo stvari.

Magarac ili padišah?

Glavna senzacija celog događaja: „neočekivano“ Erdogan je ipak dao zeleno svetlo za prijem u savez Švedske i Finske.

stvari, u tome nema nikakvog iznenađenja: već sam u jednom članku starom mesec dana rekao, da će Turska sigurno dobiti satisfakciju svih svojih potraživanja, a Skandinavci će proći, samo je pitanje tajminga.

Ovo poslednje se pokazalo čak i manjim nego što se očekivalo ali je možda stvar brzo rešena zbog činjenice, da je Erdogan lično „prerezao jesetru“ svojim zahtevima, ograničivši se na glave Kurda i gulenista i opuštanje ruku na embargo.

Ali zašto, ako je u sadašnjoj situaciji, suvislo klimajući glavom na „rusku pretnju“, bilo moguće „zapadnim partnerima“, kako treba zavrnuti ruke?

Najverovatnije je reč o već bogatom iskustvu komunikacije upravo sa ovim partnerima i shvatanju da ugovori sa njima često nisu vredni potrošenog papira.

Uostalom, Erdogan lično je već bio „bačen“ kako ulaskom u EU, tako i sa programom borbenih aviona F-35, u koji je Turska uložila solidan (po svojim standardima) novac.

Imajući u vidu prošle grablje, ovog puta sultan je odlučio da se ograniči na ono, što se može dobiti uz minimalan rizik.

Modernizacija turske vojske je previše važna.

Sada (tačnije, u narednih nekoliko godina), u pozadini globalne krize i ozbiljnog zaoštravanja kontradikcija širom Bliskog istoka i Mediterana, povećavaju se šanse Turske da postigne toliko željenu regionalnu hegemoniju.

Ali za veliku borbu veoma je poželjno imati kvalitativnu superiornost nad potencijalnim protivnicima – Grčkom i Iranom; i iako je turski vojno-industrijski kompleks znatno superiorniji od konkurenata, ta superiornost počiva na uvozu naprednih zapadnih tehnologija i proizvoda.

Saradnja sa Švedskom u tom pogledu otvara značajne perspektive.

Konkretno, Šveđani imaju sasvim dovoljne kompetencije da preuzmu modernizaciju turskih F-16, ako Amerikanci ipak odbiju da to urade.

Postoji mišljenje da je ceo posao „Turska-NATO“ postao moguć nakon zakulisnih kontakata u vojnoj industriji; a ako je to tačno, onda nije bilo bez bliskog učešća Velike Britanije (švedske vojne fabrike su u vlasništvu British Airspace).

Ali daljeg zbližavanja Turske sa „partnerima“ u NATO-u, a još više sa Evropskom unijom, teško da vredi strahovati: previše je objektivnih protivrečnosti i subjektivnih uvreda (na turskoj strani).

Šta god da Erdogan kaže naglas, u stvarnosti, turska spoljna politika pod njim, ostaće što je moguće viševektorska i igraće više puta i protiv Rusije i protiv njenih neprijatelja.

Dobri vojnik Jens i njegovi izmišljeni prijatelji

Mnogo zanimljiviji od providnog „turskog gambita” su zaista napoleonski planovi, da se snage za brzo reagovanje NATO-a sa sadašnjih četrdeset hiljada ljudi povećaju na trista hiljada – sedam i po, puta!

Zvuči prilično zloslutno ali postoji li prava prilika za to, posebno u Evropi?

Poslednjih godina, počev od 2014, Evropljani, koji su pre toga bili prilično opušteni, sistematski povećavaju budžete za odbranu i postepeno ažuriraju svoje arsenale.

Lajtmotiv vojne konstrukcije bio je „smanjiti broj, povećati kvalitet“: sredstva su ulagana u stvaranje i proizvodnju visokotehnološkog naoružanja, koje bi, navodno, omogućilo relativno lako savladavanje velikog ali tehnički inferiornog neprijatelja.

Ruska operacija u Ukrajini nas je vrlo jasno podsetila na važnost kvantiteta – ljudi i opreme i potrošnog materijala, posebno u kampanjama velikog geografskog obima.

U potpunosti su se potvrdile sumnje, koje su neki u EvroNATO-u imali o dovoljnosti malih armija i minimalnih rezervi, u slučaju pravog rata.

Krajem 2021. godine ukupan broj oružanih snaga glavnih evropskih članica alijanse – Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije – iznosio je nešto više od sedamsto hiljada ljudi.

U upotrebi je bilo oko 850 tenkova, 500 samohodnih i vučenih topova kalibra 155 mm, 100 borbenih vozila raketne artiljerije, 200 jurišnih helikoptera i 1000 borbenih aviona.

Čak i bez uzimanja u obzir bilo kakvih „sitnica“ poput minobacača i oklopnih pešadijskih vozila, ovo je mnogo ali još uvek postoje paravojne policijske snage i istočni „mladi Evropljani“ sa dve stotine hiljada svojih vojnika.

Problem je što se veći deo ove armade održava dugi niz godina na najnižem mogućem nivou borbene gotovosti; posebno, udeo opreme, koja je spremna da odmah stupi u borbu u proseku iznosi 50-60%.

Izuzetak su veoma „snage za brzo reagovanje“, koje bi trebalo da budu brojčano uvećane.

Najbanalniji razlog je ekonomičnost.

Vojna oprema, posebno guseničarska i leteća, zahteva ogromne troškove održavanja, a što je vozilo tehnički sofisticiranije, to su ti troškovi veći.

Možemo reći da je „smanjenje kvantiteta“ neophodan uslov za „poboljšanje kvaliteta“, jer ne može svaka privreda da priušti održavanje velikog broja visokokvalitetnih vojnih jedinica.

Stoga, čak i „jednostavno“ povećanje borbene gotovosti postojećih trupa možda neće biti lako za Evropljane.

Postoji primer „velikog brata“ EvroNATO-a – SAD.

2007. godine, kada je pokrenuta dugoročna reforma oružanih snaga i kada se postavilo pitanje povećanja broja od deset hiljada vojnika, dodatni troškovi za njih procenjeni su na 1,4 milijarde dolara godišnje – uprkos činjenici da je proširenje zasnovano na postojeće materijalne rezerve.

Deceniju kasnije, 2016. godine, Amerikanci su morali da smanje broj osoblja, kako bi izdvojili dodatna sredstva za važnije programe.

Čak i pod pretpostavkom da evropski vojnik košta manje od američkog i pod pretpostavkom, da će svakih deset hiljada vojnika koštati milijardu godišnje, dodatni trošak po rundi biće 26 milijardi dolara.

Ukupan vojni budžet glavnih igrača EvroNATO-a, koji su gore navedeni iznosio je 222 milijarde prošle godine.

Da li će evropske privrede podneti tako ozbiljan teret naoružanja, posebno kada je zbog sankcija budućnost čitavih industrija upitna, retoričko je pitanje.

Ako se odmaknemo od monetarističkog pogleda i procenimo stvarne materijalne rezerve, onda kao da slika ne postaje još mračnija.

Povećanje „prvog ešalona“ zahtevaće bukvalno sav raspoloživi materijal – a, gde mogu dobiti rezervnu kopiju?

Evropska vojna industrija neće moći da ispuni ovu potrebu u prihvatljivom vremenskom okviru; čak i obnova zaliha prenetih u Ukrajinu trajaće, prema zvaničnim izjavama, godine.

Možete pokušati da se obratite Amerikancima ali njihove mogućnosti takođe nisu neograničene i što je najvažnije, nisu besplatni.

Konačno, u svetlu ukrajinskog sukoba, izgledi za popunjavanje evropskih armija izgledaju sumnjivi.

U mirnodopskim uslovima, ovo je ugovorna vojska – pouzdan i velikodušan poslodavac, magnet koji privlači one, koji žele veliki novac.

Kada postoji realna perspektiva odlaska na neko žarište, broj ljudi koji žele da se prijave u službu opadne za faktor, o tome svedoče iskustva svih vojnih resora.

A u pozadini dobro dokumentovanih avantura stranih legionara u Ukrajini, čak ni masovna nezaposlenost, koja se nazire na horizontu verovatno neće izazvati veliki priliv ljudi, koji žele da se prijave, kao „privatni vojnici na Istočnom frontu“.

Drugim rečima, iako ćemo nesumnjivo videti napredak, planovi Stoltenberga da poveća raspoređene trupe su nerealni, čak i uz maksimalno učešće Amerikanaca.

Ostaće samo jedan

Dok su lideri NATO-a u Madridu odlučivali šta da rade sa glavnom vojnom pretnjom – Rusijom, u Edinburgu je škotska premijerka Nikola Stardžon najavila početak priprema za novi referendum o izlasku iz Ujedinjenog Kraljevstva.

Imenovan je 19. oktobra naredne godine.

Izgledi za škotske secesioniste nisu tako loši: prošli put, u septembru 2014, koji je za Britaniju bio miran, 44,7 odsto glasalo je za otcepljenje.

Verovatno je da će u drugom pokušaju biti moguće preći barijeru od pedeset posto.

Sa vojne tačke gledišta, ovo pitanje je interesantno jer se upravo u Škotskoj nalazi pomorska baza Klajd – jedina baza britanskih strateških podmorskih nosača raketa, koji su, pak, jedini nosioci nuklearnog oružja u zemlji.

Pitanje budućnosti ove baze i nuklearnih snaga u celini već se postavilo tokom poslednjeg pokušaja Škotske da se otcepi: nemoguće je postaviti SSBN u luku strane države, opremanje nove baze koštaće nepodnošljivo, a bez toga podmornice „vise u vazduhu”.

Za sada nije jasno šta će na kraju ispasti iz poduhvata škotskog premijera, ali može se ispostaviti i da će britanska vojska i ceo NATO blok, morati da upotrebe silu u potpuno drugom pravcu, nego što je planirano. Sada.

Leave a Reply

Your email address will not be published.